Вера која не зна за пораз: Никад матиран са Богом!

4 months ago
17

„С времена на време, неко наслика слику која као да отвара врата и служи као степеница ка другим стварима.“
― Пабло Пикасо

Не могу тачно да се сетим када сам први пут наишао на ову слику, али њен утисак и привлачна прича одувек су ми се задржали негде у позадини мисли. Волим сликарство уопште, а као средње искусан шахиста, ова слика има посебно место у мом срцу. Пре него што протумачим слику, желео бих укратко да објасним једно шаховско правило. Дакле, свака партија се завршава када краљ са било које стране више не може да се помери. Када је краљ заробљен, победничка страна проглашава „шах-мат“ и партија се завршава.

Слика приказује два шахиста: Сатану и Човека. Партија живота и смрти. Ако Сатана победи у игри, заплениће човечију душу. Очигледно је да човек брани своју душу. Ако пажљиво посматрате слику, човек са десне стране делује утучено и размишља о свом следећем потезу као да му је дат шах-мат. Са супротне стране, Сатана изгледа арогантно самоуверено и чак не гледа у шаховску таблу, што гледаоцу улива уверење да је сигуран у своју победу над човеком. Очито је да тужан поглед анђела у средини преноси и њену жалост због човековог пораза.

Годинама се веровало да је човек изгубио партију и да је Сатана узео његову душу. Али један човеков сусрет са овом сликом је променио целу причу. Иако постоји више варијација ове анегдоте, једна има нешто више поткрепљујућих детаља које желим да поделим са вама.

Амерички шаховски шампион Пол Морфи је посетио Ричмонд у Вирџинији, у кући „гостољубивог господина Х“. Док је био на вечери, Морфијеву пажњу је привукла копија Речове слике која је висила на зиду. Морфи је пришао слици, неко време је пажљиво посматрао, а затим се окренуо домаћину и скромно рекао: „Мислим да могу да преузмем игру овог младића и победим.“
„Како, немогуће!“ био је одговор. „Чак ни ви, господине Морфи, не можете повратити ту партију.“
„Па ипак, мислим да могу,“ одговорио је Морфи. Табла је постављена, и на изненађење свих, победа је отета од Сатане, а младић је спасен. Ова прича о „још једном потезу“ први пут је објављена у штампи на страни 60 у Columbia Chess Chronicle-у, 18. августа 1888. године. Чланак је био насловљен „Анегдота о Морфију“.

Ова слика и њена интригантна прича могу се повезати са самим животом. Прво, са нашим искреним покушајем да сачувамо здрав разум у лудом друштву, баналној околини или у односу са појединцима које већ познајемо. Отворено говорећи – од људи који су токсични и немају значаја ни за нас, ни за човечанство уопште. Понекад морамо да се заштитимо тако што ћемо рећи „не“, препустити се малим стварима које нам значе, или још боље – дозволити себи да будемо креативнији. Тиме стварамо простор у ком можемо да напредујемо, уместо да жртвујемо део себе због лажних људи.

Друго, када нада као да нестаје из нашег живота и када смо убеђени да више нема потеза или да не можемо тежити величини – било да је то због људи које знамо или оних које никада нисмо упознали (посебно у данашњем свету друштвених мрежа). Подсетите се: увек постоји последња шанса, последња прилика која може променити читав ток живота – набоље. Зато се опусти и одвоји време да размислиш о свом следећем потезу.

Ово ремек-дело је насликао немачки сликар из 19. века, Фридрих Мориц Аугуст Реч (1779–1857), 1799. године, под насловом „Шаховски играчи“ (Die Schachspieler), а данас је познатије као „Шах-мат“ (Checkmate).

Loading comments...