TEORIJA SVEGA - prof. dr. filozofije Velimir Abramovic

Šta je Vreme?

Vreme je Biće Sveta.

Filosofija, matematika i fizika imaju zajedničku osnovu jer se bave istim predmetom – definisanjem Beskonačnosti i njenih osobina, odnosno generičkom moći Beskonačnosti.

U filozofiji, Beskonačnost se naziva ‘Biće’ ili ‘celina sveta’, u matematici -‘Continuum’, a u fizici – ‘Vreme’ (Konstantna Sadašnjost).

‘Ontologija Vremena’ je nova grana Evropske metafizike, koja ‘Vreme’ shvata kao ‘Biće’, osnovu Sveta, jedinu realnu ‘Beskonačnost’.

Rešenje aporije ‘dvostruke prirode beskonačnosti’, tj. odnosa ‘beskonačno velikog’ i ‘beskonačno malog’: Jedinstvena Beskonačnost je neprostorna, takodje i nezavisna od svojih delova: Prostora, Mase i Energije: to je Vreme. Jedino vreme Fizičke realnosti je Konstantna Sadašnjost, koja nije metrički pojam, jer se beskonačnost ne može meriti.

Za sada, recimo samo to da je naučna predstava o Vremenu pasivni etalon mere.

‘Jedinstvena beskonačna realnost’ ili ‘Jedinstvena fizička beskonačnost’, ili jednostavno ‘Fizička realnost’ ujedno je i osnova i celina Sveta. Prirodni zakoni samo su osobine te ‘Jedinstvene Beskonačnosti’, koja unutrašnjom deobom, (Platonovim ‘unutrašnjim deljenjem Monade’ ili ‘Diaresis’-om), generiše sve konačne pojave. Razlog ‘Diaresis’-a ili ‘unutrašnjeg samodeljenja beskonačnosti’ ujedno je odgovor na pitanje o pravoj prirodi Vremena i delovanju njegovog glavnog svojstva: kontinuiteta, odnosno principa svesti. I upravo to svojstvo Vremena, njegova neprekidnost, jeste najopštiji ili osnovni prirodni

zakon, princip svesti. Dakle, pretpostavljamo da je Vreme fundamentalni generator celokupnog sveta pojava, da je ‘moć Beskonačnosti’ isto što i ‘moć Vremena’, odnosno, da je ono što zovemo ‘Vreme’ zapravo‘matematički princip promene’ koji stvara fizički svet, i to isključivo u ‘večnoj sadašnjosti’, drugim rečima - neprestano, i najzad, da je osniva kretanja ‘sinhronizovanje po veličini nejednakih delova beskonačnosti’, nužna posledica konzervacije ‘opšte neprekidnosti Bića’ odnosno ‘neprekidnosti Vremena’.

Sama po sebi, ontologija prethodi matematičkom mišljenju i stoga je preciznija od matematike. Postojanje samih matematičkih objekata takodje ima koren u opštoj metafizici, jer su sve osobine Bića (tj. vremena) u suštini matematičke i može se reći da matematika i nije ništa drugo do nauka o vremenu,

Istraživanja ruskih temporologa (naročito A.I. Kozireva i grupe na Lomonosovu oko A.P. Levicha) pokazuju i to da je vrlo verovatno da će Vreme, suštinski shvaćeno i formulisano kao glavni prirodni zakon, u potpunosti zameniti oduvek tajanstvene pojmove ‘Sile’ i ‘Energije’ i omogućiti egzaktno struktuiranje fizičkih i bioloških sistema i najdublju eksplikaciju, rekreaciju, predvidjanje i kontrolu prirodnih procesa uopšte. Eksperimentisanjem u fizičkim laboratorijama širom sveta pokazuje nam da ovo nije puki naučni idealizam, a još manje fizikalizam, jer bi se objašnjenjem samog vremena u savremenu nauku uključile i duhovne komponente, pre svih svest i etika.

Uključivanjem hipoteze aktivnog vremena u fiziku, ona postaje Duhovna nauka.