Na dan njenog venčanja - Velimir Rajić Kabare Putuj evropo

Za sve stare ljubavi....

Iza jedne od najlepših ljubavnih pesama “Na dan njenog venčanja” Velimira Rajića krije se priča o nesretnoj ljubavi pesnika i Kosare Bobić.
“Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala. Naravno sa drugim. A ja o svemu tome ništa nisam znao. I ne bih ni saznao da mi Njegovo veličanstvo Slučaj nije bio na ruci. I ja sam bio na venčanju. Bože moj, Bože… Ja koji se još od detinjstva svog nisam Bogu pomolio, i koji sam već i zaboravio Bogu se moliti, molio sam se jutros. Molio sam se za nju, nesvesno, po nekom nagonu, molio sam mu se toplo, iskreno, od srca. Po svršenom obredu i ja sam sa ostalima prišao i čestitao i njoj i njemu, i njihovima. Ona mi se lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi. Ja sam jutros dotučen.“
Tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića.
Iste večeri je Velimir Rajić napisao pesmu od deset pravilnih strofa „Na dan njenog venčanja“ koja je, dve godine kasnije, 1905. objavljena.

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji –
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestitô sam ti. I ti reče “Hvala!”…
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pepô rasu?

Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvom licu radost se razliva…
I svršeno je! Ti si sada žena –
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva…
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pisô njoj, ko ženi,
Nek mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
Prosta ti bila moja ljubav živa!