Kabare - Putuj Evropo - Miroslav Mika Antic _Tatina pesma

TATINA PESMA
Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.

A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.

I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.

Veruj mi,
bilo je u početku
lepog u meni i u mami.
Zaboravimo ružne stvari.
One odavno ne postoje.

Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slika.

Mama to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.

Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.

Al ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.